Александар
Нешковић
Припадам последњој генерацији која је радила руком и која је дочекала рачунаре. Иза мене је тридесет година пројектантске праксе, вођења пројеката и рада на градилишту, у различитим улогама и у различитим земљама. Довољно времена да видим колико се струка променила, али и, много важније, шта је у њој остало исто и шта се променити неће.
Технологија
Рачунаре сам упознавао постепено, док су се и сами развијали. Алат сам бирао према ономе што је могао да уради за мене. Чинило се да ће нам технологија оставити више времена за стваралачки рад; на крају смо добили више пешачког, операторског рада, на рачун стваралачког. Технологија је добар слуга, али зао господар.
Оно што остаје
Оно што није нестало јесте начин на који разумемо простор и саопштавамо своју идеју тако да други могу да је разумеју и употребе. Зато у раду са полазницима почињем од цртежа и инжењерске писмености. Касније, када се знања из различитих предмета сусретну у једном пројекту, могу да укажем на услове, пропусте и последице. Одлука и рад остају ваши.
Основа која се носи даље
Из сопственог искуства знам колико је важно шта понесемо из стручне средње школе. Начин на који тамо научимо да читамо цртеж, размишљамо о простору и образлажемо решење не остаје у учионици. Та основа прати нас на факултету и касније, у свакодневном професионалном раду.
Зато менторство ученицима архитектонских школа сматрам најмање подједнако важним као и рад са студентима архитектуре и ентеријера. Иако се њихова ужа усмерења разликују, кућу не треба посматрати као два одвојена задатка. Важно је разумети се са свима са којима радимо.
